Imam želju napisati ti priču o nama.

Najlogičnije bi bilo napisati sve onako kako je. Priznati da mi ne izlaziš iz glave. Da mi je novo to što nekoga ne mogu izbrisati iz svojih misli kad odlučim. Sve sam napravila kako treba – servirala ti da me odgurneš, nabacila distancu, zabranila sebi pomišljati na tebe, bacila oko na drugu, izlazila, pravila se da je sve kao što je bilo prije tebe...

Tako bi to nekako krenulo da ti pišem onako kako je. Ljigavo i jadno. Pa zato neću.

Draga mama,

..dugo sam bila mislila kako ću ti reci za svoju „drukčijost“. Zapravo nisam znala zašto je moja drukcijost pogrešna i u čemu sam to toliko drukčija, jer..svi smo mi različiti, drukčiji od drugih. Ipak, sve oko mene me je svakodnevno uvjeravalo da se ne uklapam, nisam mogla do tog osjećaja pripadnosti, nije bilo za mene mjesta tu..nevjerojatno je da me čak i oni koje me ne poznaju mrze i odbacuju. Nenormalno mi je bila najnormalnija riječ...iako su moji srednjoškolski dani bili sasvim normalni: učenje u zadnji čas, prijateljstva bez kojih ne možeš, traženje svog životnog puta, kašnjenje na zadnji bus, privlačnosti i ljubavi koje najednom postanu jako važne...

Dragi starci,

Sjedim već poprilično dugo ispred praznog papira pokušavajući sročiti što bih vam sve željela reći.. i mislim si.. upravo to.. koliko bi bilo lakše da me znate i želite slušati i koliko bi lakše bilo živjeti da svojim najbližima mogu otvoreno govoriti o sebi, o tome koliko sam sretna ili zašto sam toliko očajna i tužna. Znam, mama, da sumnjaš da sam lezbijka.. ali ne daj Bože to na glas izgovoriti, jel' da? Koliko bi tvoje prividno sigurne temelje poljuljalo da o tome progovorimo.. ili možda da ponešto o tome naučiš?

Baš sam se spičkala. Odvratan izraz, to mi ga je Tea uvalila. Ajme, s kojim ljudima se ja družim.

Tražim mane u ogledalu. Nije više bitno gdje sam ja na toj slici. Prikrivam. Prstima hvatam konac s ruba majice, stišćem šaku, otkidam ga. Nije loše. Kosa bi mi mogla biti manje spljoštena, ali nije loše. Ovaj put čak i nisam pretjerala sa sjenilom. Svidjet ću ti se. Gdje mi je mobitel? Ključevi… šit! Vlažne mi ne stanu u torbicu. Jbg, štekat ću ako baš bude neophodno. Pravit ću se da nije.

Ne znam kako da sad to objasnim... Bojim se da će biti puno vike, povrjeđivanja, a mene će se izložiti kao glavnu metu... Misli su mi u neredu.... ne znam. Nekad mi se činilo da želim promijeniti spol. Sada više ne mislim tako, iako mi povremeno još uvijek pada na pamet...

Ni dan danas ne mogu shvatiti zašto sam onoga dana postao netko drugi za vas. Postao sam gej. Iako sam za sebe uvijek to bio i nikada nisam postao, za vas sam najednom postao nešto drugo. U samo jednom satu prestao sam biti sin, onaj vaš Marin, sasvim solidan brat, kako sami kažete s istančanim smislom za pravdu ali s malo smisla za „ispeci pa reci“, nedovoljno uredan i tako dalje... O tome da sam ja gej pričalo se samo jedanput, kad sam vam rekao.